Iz Kosjerskog fanzina PLUG br. 2, jesen/zima 1995
Kroz OCR propušteno i na net okačeno 18. jula 2026. 🖤

BAD RELIGION
TOO GOOD TO TAKE

Ja sada imam čast da vam prikažem i približim bend kojem se ne smeju uputiti nikakve loše kritike jednostavno zato što im one uopšte ne pristaju kao jednoj od najmelodičnijih Melodic Core ili Punk Rock grupa, ili čega hoćete. Ovo što radim sada su samo reči, a one vam ne mogu opisati Bad Religion. Mogu vam ih samo približiti, pomoći da proširite znanje.

Kao većina tinejdžera više muzički opredeljena i petnaesto godišnji dečaci kojima su dali imena Greg Graffin, Brett Gurewitz, Jay Bentley i Peter Finestone krenuli su stazom uspeha. Okupili su se tako neznajući šta se tom prilikom stvara. Brett (kasnije Mr. Brett), koji možda vodi poreklo sa ovdašnjih prostora, jednog dana donosi nacrtan znak sa imenom grupe. Grupu su nazvali "Bad Religion", a znak je bio krug i u njemu precrtan krst, ali sa desne strane ka levoj (da neki ovde ne bi grešili i na taj način se blamirali pisajući znak na zidu...). Sudbina je htela da Greg peva, Brett svira gitaru, Jay bass a Pete bubnjeve. Svako je radio svoj posao, nabavili su instrumente i stvorili svoje vreme za zabavu. Sve je to bilo davne 1980 godine. Takva muzika nije doživljavala procvat, nije vidala svetlost dana, što će kasnije dokazati njihovo dugo anonimno stvaralaštvo. U školi su bili "veoma primerni" (ne, dobro su učili...neki...) ali u sebi su skrivali bića vrlo sklona piću, drogama... dakle porocima. I nakon mukotrpne jedno-godišnje zabave, Bad Religion izdaju svoje prvo delo. "Bad Religion" je bio EP koji je kao da ih nije podstakao na rad... Na EP-u momcima su pomagali Greg Hetson i Keith Morris iz benda, sličnog opredeljenja, "Circle Jerks". Kasnije Greg Hetson upada u bend i biva onaj koji grupu vadi iz ćorsokaka. Na ovom izdanju se nalazi 6 pesama čiji tekstovi govore o ničemu drugom do političkim problemima, gluposti i potlačenosti čoveka, njegovom priklanjanju nečemu što je više, jače od njega. Bad Religion apeluje na ujedinjenje, donekle na anarhiju, što nije čudo za jednu, tadašnju, grupu punk opredeljenja. Ovo nije baš običan punk. Ovde je imao mnogo melodije. Sa EP-a izdvojio bih stvar "World War III" koja je verovatno ostala njihova najžešća stvar (za šutku). Par koncerata, pojavljivanje raznih verzija pesama "Bad Religion", "Slaves" i "Drastic Actions" na raznim kompilacijama i to bi bilo sve. Iz određenih privatnih razloga grupa prekida rad do daljnjeg. Postojali su problemi školovanja... Trebalo je imati dobar razlog da bi bend nastavio sa radom. "Daljnji" je bio do 1983. kada Greg Hetson sa svojom buđavom gitarom i mišijom facom odlučuje da skupi grupu. Mogao je da okupi samo Grega Graffina i Petera Finestonea koji su, izgleda, imali najmanje problema. Jay i Brett su izostali, ali se bendu priključuje Tim Gallegos sa svojim basom. Nakon dosta muka uspevaju da svoje dotadašnje znanje prenesu na traku. I onda, kao bum za 10-20 fanova izlazi EP "Back to the known" sa pet predivnih pesama. Produkcija oba EP-a je očajna ali se bar meni sviđa. Ova izdanja je mnogo teško naći posebno tzv. "Slow record" je imao odlične pesme ubitačno melodične. Na EP-u se našla stvar "Bad Religion" sa prvog izdanja, u malo drugačijoj obradi. Produkcija je verovatno rađena po istim principima i EP je sniman u istom studiu (ako se može reći da je ovo studio). "Along the way", "Yesterday", "New leaf" i "Frogger" su dokaz nečeg što je bilo iza njih, dokaz njihovog opredeljenja, odstupanja od svih pravila. "Run but don't be scared to look behind" su početne reči pesme "Yesterday" što nam samo pokazuje pod kojim mukama su nastavili rad. Jay i Brett nisu mogli naći učešća u bendu verovatno zbog uzimanja droga. Poruka je ta da gde god sa nalazio, u ma kakvom okruženju bio, ma kakav ti život izgledao, probaj da prebrodiš probleme..... baby! Ne, stvarno. Bilo kako bilo, "Back to the known" predstavlja nešto u šta su oni uložili svoj trud, nešto što im je dozvolilo da šire svoje mišljenje i takvu sliku svako treba da ima slušajući ovaj "demo snimak". Nakon ovoga, još jedan prekid. Mnogo, mnogo problema. Taman kad reše problem izazvan nečim drugim, dolazi problem izazvan njima samim. Besparica za studente, odvikavanje od droga su razlozi zbog kojih se toliko dugo čekalo na album. Konačno se našlo vremena za rad u bendu. Konačno se ustalila postava Greg G., Mr. Brett, J. Bentley, Greg H. i P. Finestone. Izdaju svoje treće remek delo "How could hell be any worse" (opet jedan patetičan naziv). Produkcija za nijansu bolja ali je izgleda sniman u istom "studiu". 14 pesama u trajanju od oko 31 minut su samo činjenica da bend nastavlja sa radom u onom tempu u kom se nalazi poster Partizanovog rukometnog tima. Album je izdat za Epitaph u kom će kasnije Brett nastaviti karijeru kao producent. Ovo izdanje predstavlja nešto najbolje što su do tada objavili. "We're only gonna die", "Fuck armageddon-this is hell!", "The voice of God is goverment" i druge pesme obeležile su vreme u kom se teško živelo baš zbog te politike koja je toliko delovala na ljude. Svoj ateistički pristup ono prikazuju ovim pesmama. Zaboravih napisati da sam naziv "Bad Religion" znači nešto što je besmisleno (crkva) ne od pamtiveka, već u ovo naše vreme sudnjih dana. Fora je odjebati sve i svašta i pratiti svoju glavu koja ponekad, nažalost zakaže. Njihova teorija je: zašto bih ja davao pare crkvi čiji sveštenici od toga grade sebi kuće? Te pare nisu upućene spasenju. Naša teorija je: ako hoćeš 100 maraka, osveštaj mi kuću na nemačkom! Ništa ne valja. Malo odstupih od teme. Tekstovi su kao i uvek poučnog karaktera i već počinje korišćenje nerazumnih reči što je uzrok školovanja. Neke odstupaju od političkog konteksta. Najčešće teme govore o: istoriji života, politici rata, strahotama rata strahopoštovanju Boga, kraju sveta, raznim besmislicama, rasnoj diskriminaciji, dominaciji moćnika. Dakle, politika u globalnom smislu. Pesme pišu Brett Gurewitz i Greg Graffin. Melodija je izražena, u nekim delovima se čak koristi i klavir Punk kontekst se malo po malo (ali sigurno) gasi Relativno brze pesme su više izražene dok sporije služe čisto za odmor posle šutki (šalim se). Izdvojio bih pesme "In the night" i "Pitty" koje su, na neki način, zapostavljene od strane samih njih. Na svirkama se retko sviraju i kod slušalaca nisu doživele neku popularnost. Ja mislim da ove pesme zaslužuju više jer su verovatno najmelodičnije na "How could hell be any worse". Bad Religion se polako probijaju kod pravih fanova. Počinju da nalaze razloge zbog kojih će nastaviti svoj muzički život. Neki iz benda nastavljaju sa školovanjem, a neki traže saposlenje.

Nastaviće se....

Matke